foto: avgust 2008 (Milan Lisanin)
Pre drugog svetskog rata, postojala je samo škola u Kosovici, u koju su išla i deca iz Komadina. Osnovna četvoro-razredna škola u Komadinama, prvi put je počela sa radom školske 1946/47. u kući Milije Maričića zvanog Čutura, kome je kuća privremeno konfiskovana za potrebe škole, u periodu dok se Milija nalazio na izdržavanju zatvorske kazne.
Prvi učitelj u Komadinama je bio Budimir Projović iz Požege. S obzirom da je veliki problem bio pronaći kadar za nastavu, nakon odlaska ovog učitelja škola prestaje jedno vreme sa radom i ponovo počinje 1956.godine. Za to vreme, deca iz Komadina idu u školu na Luci (Kumanica). Milija Čutura se vraća sa odsluženja kazne i rešava da se odseli u Banjane. Selo i mesna zajednica otkupljuju kuću od njega i od tada je škola, zvanično, u vlasnistvu sela Komadine.
Po dolasku novog učitelja, Nedeljka-Nedja Božovića i njegove supruge Olge, 1956.godine, ponovo kreće sa radom škola u Komadinama. Škola je tada brojala i do 70 djaka. Škola je imala dve učionice, u jednoj su bili prvi i treći, a u drugoj, drugi i četvrti razred. U podrumu škole se nalazila školska kuhinja i trpezarija, gde se svakodnevno pripremao topli obrok. Roditelji su imali obavezu da obezbede i dovuku drva za grejanje škole, a škola je imala svoj vrt u kome su učenici sejali luk, krompire itd. Hleb se donosio svaki dan, peške, iz Medjurečja. Pored škole je izgradjena manja kućica u kojoj je stanovao učitelj, pored koje se nalazilo i školsko igralište sa zemljanom podlogom.
Nakon odlaska ovo dvoje zadnje pomenutih ucitelja, bio je neki učitelj Nikola ( prezime ćemo naknadno upisati), koji je ubrzo umro, pa je ponovo došlo do kratkotrajnog prekida u radu škole.onda bile dve uciteljice Živadinka i Mica, koje su napustile školu već drugog dana školske 1965/66. godine. Nakon toga, tokom naredna dva meseca, djaci iz Komadina su išli u školu u Kumanicu. Na inicijativu nezadovoljnih roditelja, da se ponovo otvori škola u Komadinama, i na inicijativu Beliše Maričića, Milosava Nenadića i drugih, organizuje se popravka krova školske zgrade zajedno sa novim učiteljem Slobodanom Jezdićem iz Loznice. Samo par godina nakon toga dolazi novi učitelj Sreten Vulović a kasnije i njegova supruga Katarina da bi negde 1963. godine zbog malog broja djaka ostala samo Katarina Vulović, koja je ujedno i bila poslednja učiteljica u našoj školi.
Školske 1966/67. godine u prvi razred se upisalo 18 djaka, dok je u četvrtom bilo samo četvoro. Škola se definitivno zatvara 1972.godine, od kada sva komadinska deca idu u osnovnu školu u Medjurečje. Za današnje generacije je možda zanimljivo napomenuti da su se tokom celog rada škole u Komadinama, učenici kažnjavali pored ostalog i batinanjem mladim leskovim prutom koga je skoro uvek kažnjeni učenik morao sam doneti. U slučaju kolektivnog kažnjavanja razreda, učenici su u redu prolazili pored učitelja ili učiteljice i ona bi svakoga udarila po dva ili tri puta po ispruženim dlanovima. Takav način kažnjavanja učenika se primenjivao svugde, jer je u to vreme bilo dozvoljeno batinanje učenika, što je u današnje vreme nezamislivo, čak naprotiv, u današnje vreme su sve česće pojave da deca biju učitelje, bar ovde u Francuskoj.
U školi su se redovno održavale školske priredbe povodom prigodnih praznika, kao i igranke za roditelje i žitelje sela.
Od 1970.godine, za sve učenike koji su putovali u školu u Medjurečje, bio je obezbedjen besplatan autobuski prevoz od Kamenjače i Šamanice, dok su ranije generacije morale pešačiti.
Trenutno je školska zgrada u veoma lošem stanju i već se duže vreme nalazi u fazi raspadanja.
*** zahvaljujem se Bogdanu Lišaninu, Milanu Maričiću, Blagoju Maričiću i Danici Batinić-Nenadić,na osnovu čijih sećanja su napisani prvi podaci o školi, koji mi nisu bili poznati, kao i Goranu Lišaninu koji je podatke prikupio i dostavio mi. Ukoliko neko zna više o školi ili ako su neki od podataka netačni, molim da se javi.
Trenutno možete videti nekoliko fotografija učenika škole u komadinama i to učenici 1.razreda i svi učenici škole (od prvog do četvrtog) iz školske godine 1966/67 i jednu fotografiju po povratku iz škole u Medjurečju (kratak predah iznad crkve), dakle, fotografije iz mog foto-albuma i nekoliko fotografija koje su pronadjene u foto-arhivi Bogdana i Slave Lišanin. Zamoljavam sve one koji poseduju bilo kakve fotografije iz komadinske škole da se jave na e-mail komadine@free.fr ili da se jave Goranu Bogdana Lišanina. Uz ove arhivske fotografije učenika, možete pogledati i fotografije škole od 22.marta 2006.godine, za koje se zahvaljujem Goranu.
Milane, tvom uspešnom radu i remek delu želeo bih da i ja dam svoj skroman doprionos a to je jedna slika iz 1957/1958 godine, o radu naše stare i skoro srušene škole u Komadinama.
O čemu se ovde radi ?
U to vreme je, u selu, kao učitelj radio Nedeljko Božović-NEĐO ( kojeg ovom prilikom od sveg srca pozdravljam), veoma aktivan društveno-politički i prosvetni radnik, koji je pored svojih redovnih obaveza vršio obrazovanje i odrasle omladine, momaka i devojaka, koih je na sreću u to vreme bilo puno.
Momke je angažovao na sporskom polju a devojke na kursevima prve pomoći, priremi za dobre domaćice i dobre buduće majke o čemu svedoči i ova, verujem jedinstvena slika iz tog doba koje sam se ja setio i za koju smatram da zaslužuje mesto na tvom sajtu.
Značaj ove slike jeste da se vidi koliko je tada u selu bilo devojaka a koje su se poudavale širom Srbije a pogotovu u Kolubarskom kraju. Danas u našem selu skoro da i nema devojaka a ima nažalost puno neoženjenih momaka.
S desna u levo, stoje: učitelj Nedeljko Božović-Nedjo, Maričić (Marjana) Olga, Maričić (Milivoja) Milovanka, Mijailović (Vučića) Maša, Maričić (Ljuba) Milena, Parezanović (Delimira) Drina, Maričić (Vojina) Borka, Nenadić (Jezdimira) Olga, Maričić (Stojana) Draginja, Maričić (Mlađena) Miojla, Popović (Desimira) Nata, Lišanin (Radojka) Blagomirka, Maričić (Sredoja) Desimirka
S'desna u levo, čuče: Mijailović (Rajke) Kovina, Maričić (Branislava) Miroslavka, Lišanin (Mikaila) Vidosava, Lišanin (Svetomira) Dobrila , Radonjić Jela, Lišanin Milanka, Radinjić (Stevana) Saveta, Popović (Ljubice) Jela, Maričić (Stojana) Miojla, Lišanin (Gliša) Marija, Maričić (Đurđa) Rajna.
Zahvaljujem se Blagoju, rodom iz Komadina, na fotografiji i podacima o radu škole iz tog perioda
O ŠKOLI U KOMADINAMA I MEDJUREČJU
Godine1920. grupa uglednih gradjana sela Rokci i to Ljubo Glavinić, Jovo Samardžič, Vlade Stanić i Blagoje Lišanin, tadašnji predsednik opštine Kosovičke, otišla je u posetu u Beograd kod regenta Aleksandra 1. Karadjordjevića, budućeg kralja Srba. Hrvata i Slovenaca.
U našem kraju je imala škola u Kosovici, što je bilo nedovoljno a pogotovu što su deca pohadjala školu i van kosovicke opštine. Delegacija je tražila od regenta otvaranje novih škola u Medjurečju, Komadinama i Kumanici, ali su se vratili razočarani, jer od njihovih zahteva nije bilo ništa. Regent ih je lepo primio, održao im politički govor začinjen floskulama i apsurdima. Zahvalio im se što su bili dobri borci u bitkama na Kumanovu, Bitolju, Ceru, Kolubari, Krfu, Solunu, Kajmakcalanu, Dobrom polju i Bregalnici, oslobodivši sve južne Slovene. Zajedno su prošli albansku golgotu, francuske ladje, veliki pomor srpske vojske od tifusa na Krfu i Vidu. Moramo otvarati skole u B osni, Hrvatskoj i Sloveniji jer su oni navodno bili zaostaliji od nas, što je bilo apsurdno. Oni su bili naši okupatori i umesto da nam zajedno sa Austrijom plate ratnu odštetu, oni su se prosto rečeno prikalemili uz nas bez trunke stida za pokolje i druga ratna nedela koja su počinili po Mačvi, Jadru, Radjevini i drugim mestima u Srbiji. Bili su nagradjeni za nedela. Samo iz Komadina na Solunskom frontu je poginulo preko 30 ljudi a mnogo teško ranjenih se vratilo sa fronta. Meštani sela Rokci su dobrovoljnim prilozima izgradili i otvorili novu školu u Medjurečju 1922. godine. Država se pokazala nedoraslom za naš kraj. Samo je zvala ljude u rat da izginu, zatim na kuluk da plaća porez i da glasa uzaludno da žive u teškoj bedi i siromaštinji, bez puteva, škola, jednostavno da budu slepi i poslušni kod očiju.
A što se tiče škole u Komadinama ja se sećam, bilo je to 1957. godine udaren je namet na Komadinski vilajet (oprostite na ovim turcizmima). Svaka kuća trebala je da plati po 4500 dinara da bi kupili kuću Milije Maričića, za skolu jedino moj pokojni otac nije hteo da ucestvuje rekavši im da u ustavu piše da je osnovno skolovanje obavezno i besplatno ali je to bilo samo na papiru. Predsednik mesne zajednice Medjurečje i ostali u vlasti i moći su mu rekli da su oni za njega i ustav i zakon ali je on ostao dosledan i uporan. Škola je radila u vrlo teškim uslovima bez školskog pribora sa učiteljima koji su smatrali da su u Komadinama po kazni, čast izuzetcima. Zbog manjka prostorija za učionice deca su išla tri dana u nedelji u školu. Samo zahvaljujuci krasnom Bogu, oku sokolovom i gorstačkoj bistrini i pameti, deca su to sve nadljudski podnela i nadoknadila nedostatke. Posleratna vlast se pokazala identičnom predratnoj sto se tiče Komadina. Škola je u jadnom stanju i pravo je ruglo i bila je sve je samo ne škola. Država ne okreće glavu a mestani su nemoćni. U Komadinama su sve sami izgradili, struju vodu, put, doveli telefone bez imalo pomoći države, kao da su oni poreski obveznici neke druge države a ne naše.
MARIČIĆ GLIŠO Komadine, Medjurečje
Poslednje
promene su uradjene dana:
11-03-2012
Mil@n-Pariz